I pored ogromnog viška traže da se uvozi pšenica

I pored ogromnog viška traže da se uvozi pšenica

Poslednjih desetak godina žita sa ovdašnjih oranica su toliko izgubila na kvalitetu da porudžbine brašna otkazuju i najverniji kupci iz inostranstva, ali su se građani Srbije odavno navikli da jedu loš hleb.

Nepovoljan trend je kulminirao baš ove sezone – visok prinos je omogućio da se u silose smesti čak 2,9 miliona tona pšenice, duplo više od domaćih potreba.

Ipak, ovih  dana iz esnafskog udruženja „Žitounije“, resornom ministarstvu je upućen predlog da se za uvoz do 40.000 tona kvalitetne pšenice iz Mađarske ukine carinska zaštita. Obrazloženje je da je drastično opao kvalitet brašna, na šta su signalizirali i tradicionalni kupci brašna iz vojvođanskih mlinova, pekari iz Albanije i Makedonije.

Dug period niske cene

Ukoliko ne poboljšamo kvalitet sasvim je izvesno da će ove sezone stari partneri odustati od kupovine i okrenuti se dobavljačima iz drugih država. Time bi se samo produžila niska poslednjih desetak sezona kada su dugogodišnji partneri iz Slovenije, Crne Gore, Hrvatske i Bosne i Hercegovine sve brže odustajali i od naše pšenice i od našeg brašna.

Ne bi se moglo reći da je među žitarima iko iznenađen. Duže vreme pšenica nema dobru cenu na berzama, u globalizovanom svetu cena ratarskih useva se brzo sa svetskog prenese i na lokalno tržište.

Poslednjih šest godina cena je očajno niska i seljaci su reagovali maksimalno redukujući ulaganje u setvu. Zapravo, osnovni razlog setve pšenice je poljosmena, odnosmo neophodnost da se na istoj parceli rotiraju zasejani usevi, a otprilike svake četvrte trebalo bi posejati žito kako bi se onemogućilo da prežive patogeni navikli na uljarice i repu, mnogo profitabilnije useve.

Kupci beže od vojvođanske pšenice

U takvim uslovima sejalo se seme „sa tavana“, žito nedovoljno prihranjivalo đubrivima. Kako se u nas pri otkupu decenijama ne plaća po kvalitetu, već samo po težini, seljak je i birao visokprinosne sorte, makar davale i rod znatno slabijeg kvaliteta.

Međutim, inostrano tžište je polako počelo da odbija našu pšenicu i brašno, pa su nam kupci signalizirali da pitanju kvaliteta ozbiljnije pristupimo. Kako su ovdašnji proizvođači oklevali, počelo je otkazivanje porudžbina, te se naše izvozno tržište suzilo na Kosovo, Makedoniju i Albaniju.

Napokon, ove sezone stiže „žuti karton“ i od najvernijih kupaca. Mlinari iz Srbije su upozorenje shvatili ozbiljno i preko udruženja zahtevaju bescarinski uzvoz 40.000 tona najkvalitetnije pšenice kako bi izmešavanjem sa prosečnom ovdašnjom dobili solidan kvalitet. Ukazuju da je dug kišni period u fazi završnog zrenja dodatno snizio kvalitet domaćoj pšenici i da kvalitet brašna teško mogu učiniti boljim bez uvoza žita najboljih sorti.

Zla volja kupaca

Agrarni stručnjaci su na zahtev mlinara reagovali žustro, pomalo uvređeno. Procenjuju da i među domaćim sortama ima veoma kvalitetnih, ali da kupci nisu bili spremni plaćati za njih nešto veću cenu, 12-15 evra više po toni.

Sada će iz Mađarske uvoziti robu za 28 dinara po kilogramu, a pri otkupu ovogodišnjeg roda za bolju domaću pšenicu nisu hteli izdvojiti ni dvadeset dinara, već su plaćali isto kao nekvalitetnu, dakle do osamnaest dinara.

Teško bi se, međutim, sve moglo pripisati zloj volji kupaca. U nekadašnjoj Jugoslaviji decenijama se davao prioritet visokoprinosnim sortama, a jedna takva, „Sava“, proglašena je nacionalnim brendom pošto je doprinela da ukupni rod pšenice dostigne potrebe nekadašnje države.

Razvrstavanje po kvalitetu

Dobro je što se uporedo radilo i na stvaranju novih sorti koje su kao osnovno obeležje imale kvalitet zrna. Tako i u poslednjim domaćim selekcijama ima bar četiri, pet kvalitetnih.

Ali, njih paori ređe seju, a i kada se odluče to je zbog unapred ugovorenog izvoznog posla. Gro površina su zasejane semenom skromnijih sorti, pa još sa tavana.

Momenat koji veoma otežava kupovinu kvalitetne pšenice na domaćem tržištu je odsustvo selekcije pri lagerovanju. Jedva da ima nekoliko silosa opremljenih za razvrstavanje robe po kvalitetu, pa je kupcima teško doći do kvalitetne domaće pšenice.

Prvu posledicu građani Srbije trpe već godinama: kvalitet hleba je skroman, a poslednjih sezona se još i dodatno urušava.

Uvoz nije trajnije rešenje

Izgleda da smo dotakli dno. I poslednji strani kupci vojvođanskog brašna, a lane je izvezeno oko 202.000 tona što je 25 odsto manje nego sezonu ranije, napuštaju nas.

Hitan uvoz pšenice poboljšivača bi svakako doprineo da se izmelje kvalitetnije brašno i sačuva tžište. Ipak, teško da je rešenje za duži period.

Agropolitika države još nije našla rešenje da izgradi takav poslovni ambijent u kome je paorima isplativo da seju i prodaju upravo kvalitetnu pšenicu. Kako nas stranci surovo opominju da sa pšenicom lošeg kvalteta nemamo šta da kod njih tražimo, kreiranje povoljnog okvira za uzgoj kvalitetnog žita postaje prioritet aktuelne vlade, obaveza koja se više ne bi smela ni ignorisati, ni odlagati.

Izvor: 021

Podelite ovaj članak

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *