Radnici se izgube između bruto i neto obračuna

Radnici se izgube između bruto i neto obračuna

Već više od decenije srpski poslodavci traže da se smanje nameti na zarade, ali prihodovna strana državnog budžeta to nikako ne dozvoljava.

Niko nije protiv toga da se porezi na zarade smanje, jer je svima jasno da su oni znatno veći nego u drugim državama Evrope i regiona, ali niko i ne zna na koji način u budžetu nadoknaditi novac koji se sada prihoduje upravo od ovih nameta. Drugim rečima, da bi se privredi olakšalo i privrednicima smanjili nameti na zarade, moraju se naći drugi “punioci” budžeta.

Najava premijera Aleksandra Vučića da će naredne godine porez na zarade biti smanjen na 50 odsto, obradovala je srpske privrednike, ali je veliko pitanje da li to automatski znači i veće plate zaposlenih u privatnom sektoru.  Namera države jeste da podrži privredu i ubrza ekonomski rast, ali i da se  u sklopu toga  povećaju plate zaposlenih u privatnom sektoru. Sada za svakog radnika gazda državi plaća 10 odsto poreza na zaradu, a onda i on i radnik pride plaćaju za penziono i zdravstveno osiguranje i za nezaposlenost. Kada se sve izračuna proizilazi da se na 100 dinara neto zarade državi daje između 64 i 67 dinara, zavisno od visine plate.

Dragoljub Rajić iz Mreže za poslovnu podršku tvrdi da privreda ima svoju računicu i da tačno zna koliko bi porezi i doprinosi morali biti smanjeni da bi srpskim preduzetnicima bilo bolje. On ističe da bi visina poreza i doprinosa morala da bude na nivou većine istočnoevropskih zemalja, odnosno između 40 i 42 odsto.

– To bi značilo rasterećenje. Mi bismo bili konkurentni s državama kao što su Slovačka, Češka, Mađarska, bili bismo konkurentni u odnosu na Bugarsku, gde je poslednje tri godine otišlo najviše investitora u regionu. U Bugarskoj su nameti na zarade najniži – 20 odsto, u Albaniji 25 odsto. Od nas veće poreze i doprinose na rad u regionu imaju Crna Gora i Slovenija – rekao je Rajić.

Država je navodno spremna da namete spusti na 50 odsto. No, u računici koju privrednici prave i na samu najavu da će naredne godine država smanjiti namete na zaradu nigde se ne pominju plate radnika u privatnom sektoru. Doduše, Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije, tvrdi da bi u slučaju smanjenja nameta na zarade moglo biti i prostora za povećanje plata radnika, ali nije spreman da unapred kaže koliko bi to moglo. U isto vreme, Goran Kovačević, predsednik Upravnog odbora NALED-a,  ocenjuje da se smanjenje državnih dažbina na zarade ne bi odmah odrazilo na plate radnika, odnosno da ne znači automatsko povećanje zarada, ali da bi se to moglo dogoditi za godinu dana.

Ni ekonomista Milan Kovačević nije preterano optimističan kada je reč o povećanju plata i veruje da bi to tek ponegde bio slučaj.
– U većini slučajeva ugovorena je neto zarada, što bi značilo da će poslodavci veći deo novca uzeti za sebe, a radnicima dati izvestan iznos tamo gde je zaposleni izuzetno bitan – smatra Kovačević.

Da će gazde novac prigrabiti za sebe ukoliko zaista dođe do smanjenje državnih nameta na zarade  smatra i ekonomista Mahmut Bušatlija.
– U javnom sektoru su plate zamrznute, tako da ti radnici ne mogu osetiti povećanje zarada, a i da nisu, ta preduzeća su mahom u gubicima, pa bi sav novac trebalo da iskoriste za pokrivanje gubitaka. Što se tiče privatnika, jasno je da će novac prigrabiti za sebe, ukoliko ih zakon drugačije ne obaveže – ističe Bušatlija.

Mada privrednici ne obećavaju veće plate u slučaju smanjenja državnih nameta, oni poručuju da bi to dovelo do zapošljavanja novih ljudi. Međutim, poreski stručnjak Milica Busić ističe da je poresko opterećenje zarada u Srbiji na sredini kada se poredi sa zemljama centralne i istočne Evrope, te da to nije razlog visoke nezaposlenosti i nedostatka investicija.
– Porez na zarade je nizak, 10 odsto, i nema mnogo prostora za smanjenje. Gro nameta otpada na doprinose, penzijske i zdravstvene. Međutim, pre smanjenja doprinosa treba prvo reformisati te oblasti. Na primer, ako se smanjuju penzijski doprinosi, onda se moraju smanjiti penzije. Ako se smanjuju doprinosi za zdravstveno osiguranje onda se mora smanjiti obim zdravstvene zaštite. U suprotnom prave se još veće neravnoteže, a i penzijski i zdravstveni sistem već prave deficite – rekla je Milica Bisić.

Poreski stručnjaci imaju svoju, a privrednici svoju računicu. U tom klinču jednih koji pune državnu kasu i drugih koji bi da što manje daju državi, nalaze se radnici od kojih malo koji zna da objasni šta mu je bruto, a šta neto plata i kako to da se statistički prikazuje mnogo veći prosek preduzeća u kojem rade od onoga što oni dobiju na svojim računima. Saopštenje Republičkog zavoda za statistiku da je bruto oktobarska plata u Srbiji 62.414 , a neto – dakle ono što radnici dobijaju – 45.281 dinar, pokazuje gde i kome odlazi razlika između obračunatog i dobijenog. Naime, od prosečne  neto oktobarske plate, koju ruku na srce sanja više od 80 odsto zaposlenih u Srbiji, od 45.281 dinara do bruto zarade “nestane” 16.833 dinara, jer toliko iznosi razlika između bruto i neto zarade. Ona bi bila i veća da nije neoporezovanog dela plate i da porez na same plate nije svega 10 odsto.

Kako se onda od bruto dobija neto plata i šta plaća gazda, a šta radnik? Porez na zaradu iznosi 10 odsto, ali se od visine plate odbija neoporezivi deo, pa se onda na taj iznos računaju doprinosi, koji se ravnopravno dele na poslodavce i radnike. Tako i gazde i radnici plaćaju po 13 odsto za penzijsko i invalidsko osiguranje što je ukupno 26 odsto koji odlaze u Fond PIO. Za obavezno zdravstveno osiguranje plaćaju po 5,15 % i radnik i poslodavac, a za slučaj nezaposlenosti svaki po 0,75 odsto. Tek kada se sve to odbije, dakle porez i svi doprinosi, dolazi se do neto zarade koja se isplaćuje radniku.

Ljubinka Malešević

Postoji i bruto i neto minimalac
Mada je srpski minimalac  od 22.264 dinara jedan od najmanjih u Evropi, i na njega se plaćaju porezi i doprinosi, odnosno i tu ima bruto i neto isplata. Kada je neto minimalac 22.264 onda je bruto 30.105 dinara, a razlika ide državi. Međutim, ni minimalac tokom 12 meseci nije isti, jer zavisi od broja radnih dana u mesecu, pa je zato nekada manji i za dve hiljade dinara. Manji je u januaru, februaru, aprilu, julu i oktobru i tada iznosi svega 20.328 dinara. Na taj neto minimalac plaća se još oko 7.000 dinara, pa se tako dolazi do bruto iznosa koji gazda mora da plati u iznosu od 27.343 dinara.

Izvor: Dnevnik

Podelite ovaj članak

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *