Strnjiku ne paliti, već je zaoravati

Strnjiku ne paliti, već je zaoravati

Paljenjem biljnih ostataka uništavaju se mikroorganizmi, narušava se prirodna ravnoteža u korist izazivača bolesti. Paljenjem organske mase dobija se pepeo koji vetar oduva, a pošto su paljevine često u blizini puta, ugroženi su i učesnici u saobraćaju.

Iz Vatrogasnog saveza svake godine upozoravaju da je opasno, štetno i zabranjeno paljenje biljnih ostataka. Kako navode, to je problem sa kojim se često susreću nakon žetve, iako je zakonom zabranjeno. 

Paljenjem biljnih ostataka uništavaju se mikroorganizmi, narušava se prirodna ravnoteža u korist izazivača bolesti. Paljenjem organske mase dobija se pepeo koji vetar oduva, a pošto su paljevine često u blizini puta, ugroženi su i učesnici u saobraćaju. Mada Ministarstvo poljoprivrede, lokalna vlast i stručnjaci ukazuju na to da se ne pali kukuruzovina, niti bilo koja druga kultura na njivama, ti apeli kao da ne dolaze do paora. Nažalost, kod nas je to uobičajen prizor, na koji obično nailazimo kada se vozimo putevima koji vijugaju uz polja ili seoske okućnice.

Poljoprivrednici su uvereni da je pepeo koristan kao izvor hranivih materija za biljke, kao i da paljem ostataka uništavaju bolesti biljaka. Pa ipak, ta se priča može posmatrati i na drugačiji način.

Od paljenja samo šteta

Naime, paljenjem se stvaraju visoke temperature, koje ubijaju i uništavaju korisne mikroorganizme zemljišta. U ovom slučaju stradaju i kišne gliste, kao i druge životnje koje su veoma bitne za stvaranje humusa. Nakon paljenja, plodni sloj zemljišta prekriven je pepelom, što se kasnije pretvara u prašinu. Nju spiraju kiše i odnose vetrovi, odnosno nestaje plodni sloj. Osim toga, paljenje predstavlja i opasnost, jer se vatra može proširiti i izazvati požare većih razmera.

Poražavajući je podatak da svake godine u Srbiji izgori nekoliko stotina hektara šuma, a najčešče je kriva ljudska nemarnost i nepažnja.  Dakle, paljenje strništa ne donosi ništa korisno i samo šteti proizvođačima.  Zato je važno odmah nakon žetve zaorati biljne ostatke, odnosno obaviti ljuštenje strništa.

Prednosti zaoravanja žetvenih ostataka

Zaoravanjem se poboljšava vodni režim zemljišta. Stvara se rastresit sloj na površini oranice, a on sprečava isparavanje vlage. Dokazano je da plodna oranica na kojoj je strnjika zaorana u vreme jesenjeg oranja ima čak za dva do 2,5 odsto više vlage od onog na kome ovaj posao nije obavljen. 

Takođe, ovom metodom se izaziva nicanje semena korova, koji se kasnije mnogo lakše uništi.

Ukoliko zaoravate, u zemljište se unose preostali delovi biljaka posle žetve, koji zapravo predstavljaju jednu vrstu, doduše slabijeg, đubrenja. Takođe, stvaraju se i uslovi za blagovremeno i potpuno duboko obrađivanje zemljišta, a takvo zemljište se manje stvrdne. Zbog zaoravanja se čak ubrzava mineralizacija biljnih ostataka, odnosno biljkama se obezbeđuje više hrane, koja je lako pristupačna. 

Kada zaoravati žetvene ostatke?

Najbolje bi bilo da zaoravate odmah nakon žetve, ali ako se iz nekih razloga ne može obaviti, može i kasnije. Zaoravanje i nakon dva meseca od žetve bolje je nego da se uopšte ne obavi. Zaoravanje se obavlja  plugom ili tanjiračom na dubinu od 10 do 15 centimetara.

Agroservis

Podelite ovaj članak

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *