SUDSTVO MORA DA REŠI KREDITE U „ŠVAJCARCIMA“

SUDSTVO MORA DA REŠI KREDITE U „ŠVAJCARCIMA“

INTERVJU: DR DRAGIŠA SLIJEPČEVIĆ, SUDIJA USTAVNOG SUDA

Raskid ugovora može da bude konačno rešenje za 20.000 građana koji više ne mogu da otplaćuju stambene zajmove.

Vrhovni kasacioni sud mora što pre da se izjasni o problemu građana zaduženih u švajcarskim francima da bi sprečio sve štetne posledice bilo kakvih sporova. Trebalo bi da zauzme jasan stav, da se problem ne bi sveo na to da prvostepeni sud presuđuje jedno, a drugostepeni predmete vraća zbog formalnih razloga. Problem u kome se našlo hiljade građana stavlja na ispit i sudstvo Srbije – da li je spremno da reši ovaj sporni slučaj. Ja smatram da jeste, kaže u intervjuu za „Politiku” dr Dragiša Slijepčević, sudija Ustavnog suda.

Njegov stručni rad na temu stambenih  kredita u švajcarskim francima nedavno je ohrabrio dužnike da tuže banke i traže raskid ugovora o kreditu. On u razgovoru za naš list ističe da je problem građana, koji zbog promenjenih okolnosti više nisu u stanju da izmiruju svoja dugovanja, i činjenica da postoji nekoliko hiljada potencijalnih tužbi, prvorazredno pitanje za Vrhovni kasacioni sud.

Zašto banke ćute?

Ne znam. Pitam se samo – zašto su ćutale u Mađarskoj kada su preko noći onemogućene da ostvare enormnu zaradu u milionskim iznosima po istom osnovu? Tada im je uskraćena mogućnost neosnovanog bogaćenja na račun primalaca kredita i banke na takvu odluku nisu reagovale. Nasuprot tome, kada se u Srbiji o tome progovori banke odmah prete da će zbog uskraćivanja njihove zarade po osnovu valutne klauzule nastupiti kolaps bankarskog sistema. Ja nisam na tom stanovištu jer smatram da državni organi Republike Srbije moraju onemogućiti enormno bogaćenje banaka primenom valutne klauzule, kojom se korisnici kredita obavezuju da bankama isplate nerealno uvećanu vrednost glavnog duga, u odnosu na odobreni iznos kredita. Zato se pitam – da li je Srbija jedina država u kojoj treba dozvoliti neosnovano bogaćenje banaka na štetu građana i privrednih subjekata?

Da li raskid ugovora o kreditu može da bude konačno rešenje i kakve posledice mogu da nastanu, s obzirom na to da nemamo sudsku praksu?

Raskid ugovora može da bude konačno rešenje. Sudska praksa nikada nije unapred zadata. Ona se stvara. Pogotovo u novim spornim situacijama poput ove, u kojoj tek treba da se izgradi. Kako će sud reagovati, da li će uopšte uvažiti argumentaciju koju sam ja u svom stručnom radu izneo, stvar je suda i ne pretendujem niti želim da im namećem svoje stavove.

Šta ako Ustavni sud ne bude delio Vaše mišljenje?

Ja nikada nisam rekao da će Ustavni sud nešto prihvatiti, još manje da će stati u zaštitu korisnika ovih kredita. Rekao sam da, u slučaju da redovni sudovi ne pruže zaštitu korisnicima kredita u švajcarskim francima, nastaje problem koji će se u postupku po ustavnim žalbama naći pred Ustavnim sudom. Ako i Ustavni sud ne reši ovo pitanje, ono će se svakako rešavati pred Evropskim sudom za ljudska prava. Ako mene pitate, mislim da se ta zaštita mora obezbediti pred sudovima u Srbiji. Važno je da prepoznaju problem i obezbede delotvornu zaštitu načela ekvivalentnosti uzajamnih davanja i u pogledu primene valutne klauzule, propisane ugovorom o kreditu.

Šta građani koji podnose tužbe mogu da očekuju?

Po Zakonu o obligacionim odnosima u slučaju raskida ugovora stvara se obaveza ugovornih strana da jedna drugoj vrate ono što su primile. Klijent vraća dugovani iznos glavnice, a banka klijentima sve već uplaćene iznose anuiteta. U oba slučaja dug se vraća u valuti u kojoj je isplata i primljena, a to su dinari, uz dodatnu obavezu isplate zakonske zatezne kamate od datuma primljenog iznosa koji se vraća. To je posledica raskida ugovora.

Banka ima komotniju poziciju, jer je reč o raskidu ugovora zbog promenjenih okolnosti. Ona je svoj deo ugovora o kreditu ispunila?

Banka je ovlašćena da, umesto raskida ugovora, predloži da se posledice promenjenih okolnosti otklone izmenom ugovorne odredbe o valutnoj klauzuli. Da bi održala ugovor na snazi, banka može da predloži da se ubuduće umesto kursa švajcarskog franka valorizacija primenjuje u skladu sa kriterijumima koji obezbeđuju realno očuvanje isplaćene glavnice. To se može učiniti primenom prosečnog rasta kursa evra, dolara, ili vrednosti nekretnine za koju je kredit odobren. Na sreću, kurs dinara je stabilan, pa su i potrebe za intervencijom u cilju očuvanja datog minimalne.

Može li banka da traži glavnicu, a obračuna veću kamatu?

Sve može. Banka je u komfornoj poziciji da ponudi da se ugovor očuva izmenom pojedinih odredbi da bi se obezbedila ekvivalentnost uzajamnih davanja, ali sud će odlučiti da li je predlog banke prihvatljiv.

Šta ako banka zatraži naknadu štete tvrdeći da je ona ispunila obavezu iz ugovora, a građani ne?

Ovde je raskid ugovora na terenu promenjenih okolnosti, a ne zbog neizvršenja. I klijent je, do postavljanja tužbenog zahteva, bio lojalan ugovoru i ispunjavao svoje obaveze. Potrebno je obe ugovorne strane dovesti u istu ravan. Ako banka to ne želi da uradi, klijentu ne preostaje ništa drugo nego da obavesti banku o nastupanju promenjenih okolnosti i potom zatraži raskid ugovora. Ako sud usvoji zahtev za raskid ugovora, banka bi imala samo pravo na iznos pravičnog obeštećenja o kome, takođe, odlučuje sud.

Šta je za građane realnije – raskid ugovora ili njegovo konvertovanje u evro?

Raskid zbog promenjenih okolnosti je mogući pravni osnov o kome se stranke mogu slobodno sporazumeti i saglasno tome izmeniti pojedine ugovorne odredbe. U protivnom sud će odlučiti da li su za to ispunjeni zakonom propisani uslovi. Mišljenja sam da banke nisu imale nečasne namere u vreme zaključivanja ovih ugovora i da im nije bio cilj da se po tom osnovu bogate na račun svojih klijenata. U to vreme niko nije mogao da predvidi neočekivani nerealni rast kursa švajcarskog franka. Banke su samo insistirale na ugovaranju valutne klauzule koja je po Zakonu o deviznom poslovanju, kao i po Zakonu o obligacionim odnosima izričito dozvoljena. Međutim cilj valutne klauzule je da se njenom primenom samo očuva realna vrednost isplaćene glavnice kredita. U protivnom, pozivanje na valutnu klauzulu u situaciji kada realna vrednost glavnice nije umanjena bankama se omogućava da se zbog enormnog rasta kursa švajcarskog franka nerealno uvećava iznos njihovog potraživanja po osnovu glavnog duga. Tada se ugovorom predviđena valutna klauzula zloupotrebljava da bi banke ostvarile zaradu koja im ne pripada.

Da li je samo zbog toga valutna klauzula postala sporna?

Da, jer je njen osnovni cilj očuvanje realne vrednosti novca, koji je banka u vidu glavnice ustupila klijentu. Banka mora da zarađuje, ali ne na osnovu nerealnog uvećanja glavnice, već se zarada banke može ostvariti jedino naplatom ugovorene kamate. Naplatom kamate banka obezbeđuje profit i ekonomsko opravdanje za plasman kredita. Zato banka i može da ostvaruje zaradu samo po osnovu ugovorene kamate, ali ne sme i ne može da zarađuje tako što će pozivom na ugovorenu valutnu klauzulu ostvariti drastično uvećanje date glavnice kredita u odnosu na njenu realnu vrednost. Zato i sud i ugovorne strane moraju obezbediti primenu valutne klauzule u skladu sa njenim ciljem zbog koga je ona ugovorena, a to je isključivo i jedino očuvanje realne vrednosti isplaćene glavnice korisniku kredita.

Izvor: Politika

Podelite ovaj članak

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Skoči na traku sa alatkama