Uz dobru cenu i korektne odnose lakše se diše

Uz dobru cenu i korektne odnose lakše se diše

Veće otkupne cene tovnih svinja i prasadi obradovala je farmersku porodicu Sabo iz Adorjana, baš kao i druge stočare koji su ostali istrajni u svinjarstvu.

Iz praktičnih razloga u dva registrovana gazdinstva su na istom poslu otac Jožef i sin Tamaš, ali i ostali članovi porodice, što je i razumljivo jer u poljoprivredi uspeh se ne može graditi bez zajedničkog truda u domaćinstvu.

“Mi ovo već odavno čekamo, da malo naviše krenu cene ne samo u svinjarstvu, nego i ostalih proizvoda u poljoprivredi. Prilike su nestabilne jer se smanjuju periodi niskih i povoljnijih cena, a sada su već dosta dugo otkupne cene bile nepovljne. Do skoro je otkupna cena tovnih svinja bila 160 dinara za kilogram žive vage i prasadi od 230 do 250, a sada su tovljenici 180 do 200, a prasad 300 dinara. Po prethodnom cenovniku bili smo na nuli ili je jedva da je ostalo nešto dobiti, ali sada je računica bolja jer ima i zarade”, kaže Jožef Sabo.

Na farmi porodice Sabo je 60 krmača rase „jorkšir“, u turnusu se nađe 200 do 300 tovljenika, a preostala prasad se prodaju na tržištu. Jožef je inače mašinbravar, radio je dugo i u ugostiteljstvu vodeći „Riblju čardu“ koju je ranije na obali Tise u Kanjiži držao Ribnjak „Kapetanski rit“, pa je sa upisanih bezmalo 20 godina radnog staža odlučio da se posveti poljoprivredi.

“Mi volimo da radimo i zato smo se opredelili za poljoprivredu. Najveći deo poslova uradimo sami, a problem je radna snaga za kojom ponekad imamo potrebe, ali ju je sve teže u selu obezbediti“, kaže Jožef Sabo.

Jožef i njegova supruga Irena bave se svinjama od kada su se venčali 1990. Krenuli su sa jednom krmačom i farmu postepeno proširivali, pa su se za bavljenje svinjarstvom opredelili na duže staze, jer nije jednostvno preorijentisati se od danas do sutra, pogotovo u onim granama poljoprivrede koje iziskuju specifičnija i dugoročna ulaganja. 

“Posvećeni smo svinjarstvu i uverili se da je najbolje ako se zaokruži ciklus i sve zajedno drži pod kontrolom To uostalom preporučuju i svi stručnjaci, da je najbolje imati svoje krmače i prasad iz sopstevnog odgoja stavljati u tov, jer ako se kupuju pre se javljaju bolesti i drugi problemi. Ostvarujemo solidnu proizvodnju prasadi, u proseku svaka krmača daje 10 komada po prašenju. U toku godinu su dva i po prašenja, odnosno pet u periodu od dve godine, tako da nije teško izračunati da naše krmače godišnje oprase oko 1.500 komada. Od toga utovimo i isporučimo 700 do 800 tovljenika, jedan manji broj ostavljamo za priplod za potrebe naše farme, a višak prasadi prodamo.

Krenuli su sa jednom krmačom i farmu postepeno proširivali, pa su se za bavljenje svinjarstvomopredelili na duže staze, jer nije jednostvno preorijentisati se od danas do sutra, pogotovo u onim granama poljoprivrede koje iziskuju specifičnija i dugoročna ulaganja.

 Sadašnje prilike ukazuju da su kretanja na našem, a i na tržištu Evropske unije povoljnija za stočare, jer je prisutna nestašica tovnih svinja. Obzirom da se je u prethodnom periodu u Srbiji desetkovan stočni fond pre svega krmača, sada se to oseća i vidi se da fali na tržištu”, naglašava naš sagovornik.

Za plasman tovljenika sa porodične farme Sabo nema problema. Sve se klaničarima isporučuje preko DOO „Kontakt“ iz Adorjana, koje je jedna od najznačajnijih karika u tom poslu u ovom delu Vojvodine.

“Zadovoljni smo saradnjom, mada bi nekada moglo to biti i bolje, ali najvažnije u svemu je da imamo sigurnost. Vlasnik firme sa kojom sarađujemo Čaba Boršoš je odavde iz našeg mesta, novac za isporučeno uvek dobijamo na vreme, a ukoliko bi direktno isporučivali tovljenike klaničarima, morali bi se sa njima rvati i čekati da bi dobili pare. Kada ima međusobnog poverenja mnogo lakše se posluje i lakše se diše”, uverava Sabo.

Farmer iz Adorjana napominje da dobro dođe i podrška svinjartsvu iz državne kase, odakle se svakog isporučenog tovljenika se dobija dobija subvencija od 1.000 i umatičenu krmaču 10.000 dinara. Najveći deo hraniva za tovljenike, prasad i krmače obezbeđuje se iz sopstvene proizvodnje. Za spravljanje koncentrata kupuju samo premikse i soju koja baš nije popularna u ataru Adorjana. U vreme posete farmi Jožefov stariji sin Tamaš, upravo je nosio yakove sirovina i spravljao koncentrat koji podmiruje potrebe za nedelju dana. Tamaš je inače u srednjoj školi u Kanjiži stekao diplomu instalatera klimatizacije i centralnog grejanja.

“Posao u struci nisam ni tražio, nego sam se odlučio da ostanem i radim zajedno sa roditeljima. Volim sve poslove na farmi i budućnost viodim u razvijanju gazdinstva u selu”, kategoričan je Tamaš.

U poslovima puno pomaže i Tamašov mlađi brat Atila, koji  u Poljoprivedno tehničkom srednjoškolskom centru „Besedeš Jožef“ uči za veterinarskog tehničara. Kako saznajemo od oca Jožefa, Atila namerava da nastavi studije veterine, što ga posebno raduje jer je farmi potrebna i podrška te struke.

Porodica Sabo ima malo sopstvene zemlje, ali bi mogla obrađivati i više. Jožef objašnjava da su po osnovu stočarstva dobili rešenje za zakup državne zemlje, pa će dobro doći 30 hektara koliko ih sleduje, ali smatra da bi to nadležni mogli i efikasnije odrađivati jer rokovi za setvu izmiču.

Izvor: Dnevnik

Podelite ovaj članak

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *