Vlasnici seoskih domaćinstava otkrivaju – da li je moguće živeti od seoskog turizma?

Vlasnici seoskih domaćinstava otkrivaju – da li je moguće živeti od seoskog turizma?

U Srbiji ima nešto više od hiljadu registrovanih seoskih domaćinstava, koja se bave turizmom. Boravak u seoskim domaćinstvima povećava se iz godine u godinu, pa se tako prošle udvostručio broj stranih gostiju. Ipak, iako u zamahu, turista bi bilo i više kada bi imali adekvatnu radnu snagu, ali i asfaltirane puteve.

– Osim za domaće i za goste iz okruženja, ovaj vid turizma popularan je kod turista iz Izraela, Turske, a u poslednje vreme dolazi i veliki broj kineskih turista. U ruralnim područjima ne može da se živeti samo od poljoprivrede, tako da je ova vrsta turizma od ogromnog značaja, jer se povećava prihod seoskih domaćinstava, a unapređuje se i turistička ponuda nekog područja, ukazuju za “Blic” u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija.

Investicija koja se isplati

Ono što je glavni izazov koji je pred njima kako da produže turističku sezonu, da domaćinstvo radi tokom cele godine, a ne od proleća do jeseni. Rešenje su uvideli u pokretanju kreativnih radionica, ali i time da se organizuju pripreme sportista. Drugi izazov je adekvatna radna snaga, koja na goste pored domaćina ostavlja i najveći utisak.

Volonterski turizam i to postoji

Ipak, brojni su načini zarade u etno turizmu. Tako se vremenom razvila i posebna oblast agro-turizam, i to u Počekovini, gde vlasnik jednog domaćinstva goste angažuje da mu pomažu u voćnjaku i destileriji, i na taj način svojim radom plaćaju smeštaj. U pitanju je takozvani volonterski turizam, koji je kod nas u povoju, gde su ljudi zasićeni klasičnom hotelskom ponudom, a na ovaj način upoznaju mesto, ljude, mentalitet i način života. Uglavnom to su turisti na proputovanju, kao i oni koji žele da upoznaju život u Srbiji. Domaćini, s druge strane dobijaju pomoć u obavljanju svakodnevnih aktivnosti.

U jednom selu 15 domaćinstava i četiri restorana

A šta pokazuju računice? Isplati se pokenuti ovaj posao. Da bi jedno domaćinstvo koje u proseku ima od osam do 12 ležajeva moglo da se bavi seoskim turizmom, potrebno je u startu da uloži od 10.000 do 15.000 evra kako bi kuću adaptirali za goste. To podrazumeva izgradnju savremene kuhinje, rekonstrukciju soba i ugradnju kupatila, kao i sistema za grejanje. Investicija se isplati tek nakon treće godine, a kada bi mogla da se očekuje zarada, a kada su puni kapaciteti ona iznosi od 9.000 evra za turističku sezonu. Naravno, što je više ležajeva i objekata, to se prihodi uvećavaju.

Foto: privatna arhiva / RAS Srbija

Od kuće do seosko-turističkog kompleksa

Da je tako potvrđuju u seoskom domaćinstvu “Gostoljublje” iz okoline Kosjerića. Još pre 16 godina Marija (35) i Željko Sredić (42) kuću na imanju na obroncima planine Maljen u selu Mionica, registrovali su kao prostor za izdavanje. Vremenom su došli na ideju da prošire posao i prilagode ga savremenom gostu. Danas, na 12 hektara, smešten je seosko-turistički kompleks sa sedam vajata i bazenom “Gostoljublje”. U njemu svi imaju zaduženje. Marija sa majkom oko pripremanja hrane, njen suprug Željko oko marketing strategije i animacije gostiju, dok otac brine o održavanju farme. Za najmlađe goste zaduženi su njihova deca Nevena i Vukašin.

A ko su gosti etno domaćinstva? Najviše je mladih bračnih parova sa decom, oko 90 odsto, većinom iz Beograda (oko 70 odsto), a sve više je i stranaca iz Austrije, Francuske koje divčibarski predeli podsećaju na njihovu zemlju. Ima i onih na proputovanju do mora, Rumuna i Čeha. Zahvaljujući “Bukingu” svima su dostupni za rezervacije.

Posla ima toliko da porodica Sredić angažuje i lokalno stanovništvo, naročito domaćice.

– Željko je organizovao domaćice bez posla u udruženje “Maljenske domaćice” koje prodaju sir i kajmak, jaja, sušeno meso, rukotvorine. Mi ne možemo da proizvedemo koliko nam treba, tako da nam itekako znači ta saradnja sa komšijama. A oni se trude, prepoznaju šansu za posao – priča Marija.

Osim popularnih divčibarskih, fruškogorskih, zlatiborskih seosko turističkih predela i gazdinstava i u Istočnoj Srbiji postoje sela koja sve više dobijaju na turističkom značaju.

Naročito ona pored banja. To je slučaj sa planinom Jastrebac, najzelenijom u Srbiji, bogatom izvorima i rečicama. Na 1.800 metara pored Ribarske banje nalazi se etno selo Srndalje sa petnaestak seoskih domaćinstava. U selu postoje tri ribnjaka, dve vile, četiri apartmana i čak četiri restorana. Osim tradicionalne hrane, u ovom selu gosti mogu da pojedu svežu uhvaćenu pastrmku, spremljenu na roštilju kao što je u gazdinstvu Jugoslava Stevanovića (55), diplomiranog ekonomiste iz Kruševca, koji je posao u administraciji zamenio uzgojem pastrmke i kako kaže, u tome uživa.

– U početku smo imali ribnjak, međutim, vremenom je sve više ljudi dolazilo sa željom da vidi gde se uzgaja pastrmka, a onda nam se izrodila ideja da i pripremamo hranu. I tako iz godne u godinu, sve je više gostiju, a ovaj kraj oživljuje. Svake godine je sve više gostiju, iz Australije, našeg porekla ali i iz drugih evropskih gradova koji su gosti naših gastarbajtera – priča Jugoslav.

Gosti su puni utiska, što zbog hrane koja ima prirodan ukus, što zbog vazduha koji ne samo da je čist, već kako objašanjavaju i miriše.

– Ali problem je što do sela nema asfalta, pa se svi namuče dok dođu i odu, a sa putem sigurno da bi bilo još više turista iz Kruševca, Niša i Paraćina – kaže Jugoslav Stevanović.

Ulaganja od 3.000 evra a zarada i do 10.000 evra

Naravno da iako ima puno posla, može i lepo da se zaradi. S jedne strane cene za goste su povoljnije u seoskim domaćinstvima, nego što su one u hotelima (u nekim slučajevima i pedeset odsto), pa je i to dodatni razlog sve veće popularnosti ovog vida turizma. S druge strane, zarade itekako ima.

Kad je sezona, restorani u selima u blizini banja imaju dnevni pazar i od 20.000 dinara, a oni veći i do 110.000 hiljada. Dnevni pazar prodaje slatka iz domaće radinosti i zimnice bude i do 6.000 dinara. Tako za leto čista zarada u dobroj sezoni može da se ostvari i to od 5.000 pa i do 20.000 evra, u zavisnosti od veličine objekta! Inače, da bi se otvorio jedan restoran u seoskoj sredini potrebna su minimalna ulaganja od tri hiljade evra (savremena kuhinja) kao i inventar. Trošak je niži ako se koriste već postojeći stolovi i stolice. Radna snaga nije problem, jer se angažuju članovi domaćinstva od kuvara do konobara. Dodatna prednost što se u pripremi jela koristi sopstveno voće i povrće iz bašte, pa i to snižava troškove.

Slovenci za primer

Inače, od država bivših republika SFRJ, Slovenija je još sedamdesetih godina prošlog veka, krenula da razvija seoski turizam tako da su danas najviše napredovali u ovoj oblasti. Mnogi ih porede sa Italijom i Francuskom, koji su lideri.

Slovenci su vrlo dobro umrežili sve subjekte ruralnog turizma, ne samo seoska domaćinstva, nego i proizvođače tradicionalnih jela i proizvoda tipičnih za Sloveniju, kilometre planinarskih staza i vinskih puteva, hektare voćnjaka i vinograda. Takođe prilično su usmerili napora i na promociju turističke ponude ruralnih krajeva. Takođe na regionalnom, nacionalnom i internacionalnom nivou razvili su udruženja vlasnika seoskih domaćinstava, gde jedni na druge ne gledaju kao na konkurenciju, nego zajednički nastupaju boreći se za svoj status u društvu, i zajedno sa predstavnicima državnih organa predlažu i donose zakonska rešenja.

Sveobuhvatni katalog domaćinstava po celoj Srbiji

A kod nas, Turistička organizacija Srbije pripremila je sveobuhvatan vodič, katalog seoskih-turističkih domaćinstava koji se odnosi na Centralnu Srbiju ( Rudnik, Suvobor, Rajac, Šumadija, od Gledićkih planina do Golije), Istočnu (sela Braničeva i Timočke krajine, Staroplaninska i sokobanjska sela), Zapadnu Srbiju (sela moravičkog i zlatiborskog kraja, sela Valjevskih planina i Podrinje) i Vojvodine (sela Srema, Banata i Bačke).

 

Izvor: Blic

Podelite ovaj članak

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *